Светови

ВАЈАР СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ, ПРОФЕСОР И АКАДЕМИК, ПОНОВО ОТКРИВЕНИ КЛАСИК СРПСКЕ МОДЕРНЕ
Унутрашња снага балканског човека
Рано уочени таленат, млађи брат чувеног др Младена са Козаре, члан „Младе Босне”. После Сарајевског атентата 1914. робијао са Костом Хакманом. Са Ивом Андрићем и Ивом Војиновићем радио у „Књижевном југу”, учио код Целезног и Левандовског у Бечу, у Паризу друговао са генијалним јапанским цртачем Фужитом и Исидором Данкан, са Савом Шумановићем, Милом Милуновићем и Ристом Стијовићем. У Београду о њему писали Кашанин, Растко Петровић, Густав Крклец... Изложба у Галерији РТС-а била је повод за подсећање

Пише: Дејан Ђорић

Животна прича неких уметника богатством превазилази њихово дело и оно без ње не може разумети. Постоје уметници који живе чиновнички, упуштају се у авантуру само у атељеу, док стварају, и они други, за које је Лазар Трифуновић рекао да једу са две кашике. Међу овим другим свакако је вајар, сликар и критичар Сретен Стојановић, чија је ретроспективна изложба од 18. јуна до 6. септембра била постављена у Београду, у Галерији РТС-а.
Рођен је у Приједору 1898, у свештеничкој породици. Пореклом из Невесињског поља, одмалена је слушао приче о величанственој Русији. Као дечак је нацртао јеленка и показао га оцу, коме се рад толико свидео да му је поклонио велики дукат и прорекао да ће бити мајстор. То је позната прича о кукцу и бабу из његове биографије.
У гимназији је лоше учио, али је брзо запажен његов ликовни дар. Са старијим братом Младеном, касније легендарним јунаком са Козаре, постао је члан „Младе Босне”. Након атентата на надвојводу Фердинанда, још гимназијалац, ухапшен је послат на робију заједно са Костом Хакманом, другом и касније познатим сликаром. Вешт цртач и дрворезбар, у затвору је открио свој уметнички дар. Резао је кутије за дуван од липовог дрвета са фигурама у народној ношњи и једну је чувао целог живота. По изласку са робије одлази у Загреб, ради разне послове за часопис Књижевни југ, у чијој редакцији упознаје многе угледне људе, попут Иве Андрића и Иве Војиновића. Године 1918. др Ђурица Ђорђевић из Загреба постао је његов велики мецена и послао га на школовање у Беч. Учио је код професора Целезног, виртуоза у изради дрвене скулптуре, и код професора Романа Левандовског, Роденовог ђака који му је рекао да је у Бечу завршио школовање и да оде у Париз.

САЧУВАЈТЕ ГОРШТАЧКО У СЕБИ

Стојановићев живот дели се на период пре и после боравка у „граду светлости”. Уместо на Академију, отишао је у приватну школу Антона Бурдела, највећег тада живог вајара. За три године веома је напредовао, па је постао нека врста мајсторовог асистента и стекао многе привилегије. Бурдел је дванаест година учио код Родена и усмерио је Стојановића ка модерном изразу, премда млади уметник никад није постао његов епигон. Рекао му је: „Свиђа ми се што у Вашим радовима видим горштака, свиђа ми се што у вашим радовима има нечег дивљачког. Чувајте то као драгоценост.”
Цео Париз је велика школа, како каже Љиљана Порчић, познавалац уметниковог живота и дела, писац уводне студије у каталогу. Музеји, кафеи, изложбе, позоришта и вишесатне дискусије по атељеима обликују ствараоца. Стојановић се у Паризу виђао са генијалним јапанским цртачем Фужитом, Исидором Данкан, вајаром Задкином, Кислингом, Милом Милуновићем, Ристом Стијовићем, Савом Шумановићем, одлазио је на дадаистичке сеансе Тристана Царе, био радо виђен гост у кући Анрија Бергсона, портретисао је тада још непознатог великана Алберта Ђакометија, али се није упуштао у актуелне крајности авангардне естетике. Боравио је и у Фиренци, Минхену, Берлину и Лондону, излагао радове на париским салонима. Познавао Максима Горког.

У ДОСЛУХУ СА СТВАРНОШЋУ

По повратку у земљу настанио се у Београду. Учествовао је на изложбама с познатим уметницима, повољне критике су му написали Милан Кашанин, Растко Петровић и Густав Крклец. И сам се бавио ликовном критиком, поставши и критичар листа Политика.
Имао је материјалну сигурност, добио ћерку Јованку, касније професорку историје средњовековне уметности, држао посећена предавања на „Коларцу” и стекао велики атеље. Постао је професор Уметничке академије и Више педагошке школе.
Рат је провео у Београду. После рата, његов урођени традиционализам увео га је у социјалистички реализам. Добијао је бројне наруџбине, био наш представник на Венецијанском бијеналу, професор и ректор Ликовне академије, председник УЛУС-а, уредник часописа Уметност, покренуо је едицију „Сликари и вајари”, у којој је објављено осамнаест монографија, и постао члан САНУ. Живот му је био занимљив, каткад драматичан. На основу искуства створио је целовито дело, увек у дослуху са стварношћу.
Сретен Стојановић је вајар модерног израза, којим је надрастао социјалистички реализам, мада никада није напустио класичну форму. Његове су скулптуре херојске и драматичне, у њима долази до изражаја унутрашња снага балканског човека, барбарогенија – крв и душа човека са сурових балканских планина, како је говорио.
Бавећи се највише класичном тематиком портрета и бисте у гипсу, мермеру, бронзи и дрвету, као и споменичком скулптуром, слично Милу Милуновићу и Петру Лубарди трагао је за што снажнијим изразом. Стојановићева дела најчешће нису цизелирана већ разбарушена и кипте од унутрашње енергије. Блиски су му гуслари, античке хероине, борци и Карађорђе, коме је подигао споменик од три метра.
Реч је о једном од последњих српских вајара старог кова и целовите визије, који је умео да се спусти и до највеће тишине и мира у приказивању карактера личности. Такав општи замах и сигурност данас се ретко срећу, па је изложба потпуно открила једног од заборављених класика српске модерне.

***

Књиге
Ликовне критике и есеје, објављивао је у Уметничком прегледу, најугледнијем међуратном часопису, а своје студијске чланке сабрао је 1952. у књизи О уметности и уметницима, којој претходи књига Бисте.
Са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникаром отишао је на два месеца у Русију, 1927, и након пута објавио књигу Импресије из Русије.

***

Надасве вајар
На изложби у Галерији РТС-а били су представљени и Стојановићеви сликарски радови. Мада је био добар цртач и премда су му поједине слике ликовно вредне, нису на висини његовог вајарског дела.